1.
„Li, polazi“, viknuo je Andrew iz predvorja, „zakasnićemo.“
Trgnula sam se čuvši bratovljev glas, nespretno povukovši pretežak smeđi kofer niz hodnik. Stupila sam u predvorje okupano sunčevim zracima, nervozno pogledavši u brata, koji se već jednom rukom pridržavao za kvaku ulaznih vrata.
Imao je neurednu, tamnoplavu kosu, bisernoplave oči i ležeran stav. Bio je mišićav i dobro građen - pravi igrač kvidiča, koga je igrao na poziciji Tragača, a uz to je bio i kapiten. Svakako je bio jedan od najomiljenijih momaka, koji su ikada kročili na Hogwarts. Pored toga što je prelepo izgledao, bio je i prelep iznutra. Oduvek je bio savršen stariji brat, rame za plakanje i uvek mi je u svemu pomagao.
„Andrew, gde su roditelji?“, upitala sam zblanuto, primetivši veliku rupu na uobičajenoj slici prvoseptembarskog jutra.
„Oh, oni neće ići sa nama.“, rekao je, pomalo krutim tonom.
Puhnula sam u prazno, prevrćući očima.
„Naravno. Pretpostavljam da su odveli Laru nekud, ne?“, graknula sam kreštavim glasom, koji nimalo nije podsećao na moj.
Andrew mi nije odgovorio na pitanje, već je otvorio stara, uglančana vrata od borovine i zakoračio u sunčan dan, vukući sovin kavez, metlu, gitaru i omanji kovčeg sa sobom. Pratila sam njegov primer, sa mnogo više napora, iako je moj prtljag bio troduplo lakši.
Lara, naša mlađa razmažena sestra, oduvek je bila miljenica roditelja, bez obzira što smo Andrew i ja duže u porodici od nje – Andrew sedam, a ja šest godina. Uvek je bila na prvom mestu, dok su se roditelji povinovali njenim prohtevima, bez obzira kakvi oni bili. Ponašala se gordo i oholo, kao da je ona kraljica, a svi mi njene poslušne sluge. Andrew joj to nije uzimao za zlo, pokušavajući da to ponašanje opravda njenim godinama, ali ja sam znala da tu postoji nešto mnogo dublje.
Kretali smo se ka Andrewim kolima, vešto parkiranim ispred naše kuće. Andrew je otvarao gepek, a ja sam mu dodavala svoj kofer, sa teškom mukom. Mogu da potpišem da mi je, u trenutku kada sam podigla kofer sa zemlje, nešto kvrcnulo u desnoj ruci. Kada je stavio svoju metlu kraj gitare, uspravio se u mestu, uputivši mi dug, ispitujuć pogled.
„Otvoreno je mesto Goniča u kvidičkom timu Gryffindora ove godine.“, rekao mi je, odmeravajući me.
Umetnički sam podigla desnu obrvu. „Pa?“
„Nisi ponela svoju metlu, Li.“
„Nisam. Nisam ni mislila da se prijavim!“, rekla sam, braneći se.
„Ali, Li“, zatreptao je u neverici, „gledam te već godinama kako igraš. Odlična si. Potrebna si timu.“
„Ne zezaj.“, nasmešila sam mu se, dok su mi obrazi poprimali crvenu nijansu, „Nikada pre nisam igrala kvidič pred tolikim ljudima.“
Odmahnuo je glavom, sada se smejući u neverici, dok sam ja još više crvenela.
„Idi po metlu.“, zapovedio mi je, ne obazirući se na moje muke.
„Neću!“, rekoh mu drsko, ne verujući šta se dešava, „Na meni je da odlučim!“
„A na meni je da te ubedim.“
Okrenula sam se, zgrabila kavez naše zajedničke sove Sue, i ljutito sela na sedište suvozača, sa sve sovinim kavezom u krilu. Međutim, Andrew je bio i suviše tvrdoglav.
„Accio metla!“, viknuo je, a moja nova metla, do tada bezbedno smeštena u dno ormara, sada je lepršala ka kolima, ljupko se smestivši u gepek.
„Konju“, dobacila neučtivo bratu kada se smestio u auto na mestu vozača.
Uputio mi je zločest osmeh, a zatim upalio motor i svom snagom stisnuo kvačilo, našta su kola poslušno začangrljala ulicom.
Edith, Patricia i ja, ili, kako su nas zvali, „Šarena trojka“, bile smo potpuno nerazdvojne, a isto tako i skroz različite. Edith Wyman, slatka i pametna devojka kose boje čokolade, igrala je u gryffindorskom kvidičkom timu na poziciji Čuvara. Bila je visoka i mršava, plavih očiju i kratkog nosa. Pritom, bila je i najveštija spravljačica napitaka u čitavoj našoj generaciji, i oduvek je dobijala najviše ocene iz tog predmeta. Iako to ne želi otvoreno da prizna, potajno je zaljubljena u Remusa Lupina, još jednog od najpopularnijih momaka škole. S druge strane, Patrica Silver je bila niska, druželjubiva i bucmasta devojka, prljavoplave kose i smeđih očiju. Prezirala je kvidič i nije bila uspešna u mućkanju napitaka, pa ove godine nije čak ni prošla na viši nivo iz istoimenog predmeta. Međutim, bila je izuzetno dobra u prevođenju drevnih runa i u pamćenju imena goblinskih ratnika, pa su Edith i meni, koje nismo bile preterano uspešne, bile dragocene njene beleške. Volela je da čita i bila je pravi parvcati knjiški moljac, a Edith i ja živimo u pretpostavci da je do sada sigurno pročitala sve knjige koje postoje u biblioteci. I na kraju, ja, Lianne Thomas, koju su mnogi smatrali zgodnom, ćeretavom šestakinjom, lepršavog hoda i večno nasmejanog lica. Neizmerno sam volela kvidič, koji sam igrala samo kada sam mislila da me niko ne gleda, ali sam uporno odbijala da se priključim timu, iako su me i Edith i Andrew molili i terali da to učinim. Bila sam iste visine kao i Edith, verovatno u milimetar, ali sam bila nešto deblja od nje, iako sam i dalje izgledala prilično neuhranjeno. Obožavala sam, a i bila dobra, u svim predmetima gde je bila potrebna brzoumnost i baratanje štapićem, što je podrazumevalo Čini, Preobražavanja i Odbranu od mračnih veština. Za razliku od Patricie, a slično Edith, imala sam simpatiju, u koju sam bila zaljubljena gotovo punih pet godina, a ime srećnika bilo je James Potter, koga su svi tako dobro znali.
Međutim, postojala je jedna neraskidiva činjenica, koja nas je tako čvrsto svezala, iako je bila nevidljiva i neopipljiva, a nju je predstavljalo naše jako, dugogodišnje prijateljstvo.
„Lianne, dušo“, počela je Edith krotko, nakon dugog toplog zagrljaja i nekoliko razmenjenih poljubaca, „nosiš metlu.“
Već smo se udobno smestile u prazan kupe, očekujući Patriciu, kako bi naša savršena slagalica bila potpuno sklopljena. Andrew se već smestio u kupe, koji je bio prepun njegovih popularnih i zgodnih prijatelja, tako da sam ja bila slobodna da krenem da potražim Edith. Nije mi trebalo puno vremena, jer, posle samo tri napravljena koraka, neko je vrisnuo moje ime i čvrsto me zagrlio s leđa. Da, bila je to Edith.
„Ovaj, da.“, rekla posramljeno, obgrlivši kolena. „Andrewovo maslo.“
Edith se veselo nasmešila, ushićeno lupivši dlanom o dlan. Ovaj njen gest sam propratila mrkim pogledom, našta se njen osmeh još više raširio.
„Ma daj, Li!“, rekla je kroz kikot, „Oduvek sam te želela na tom mestu!“
„Možda i ne upadnem! Ima dosta ljudi, koji očajnički žele tu poziciju, znaš.“
„Sigurna sam da upadaš.“, samouvereno je rekla, namignuvši mi. „Razvedri se!“
Istog trenutka, Patricia je ušla u naš kupe, izgledajući umorno i znojavo. Tuborno nas je pozdravila, ovlaš nas zagrlivši i coknuvši u obraz, a zatim se bacila na sedište, koje se nalazilo na suprotnoj strani od naših. Duboko je izdahnula.
„Ne pitajte!“, izustila je, sklopivši oči.
Edith i ja smo razmenile par značajnih pogleda, ali smo odlučile da, bar za sada, ćutimo. Pogledala sam kroz prozor, gledajući u sve te tužne face roditelja, koji željno upijaju pogledom svoju decu, jer je voz upravo krenuo.
Nostalgičan osećaj je prozujao mojim telom, dok sam se prisećala kako su moji roditelji, pre samo godinu dana, stajali tu, sa sve presrećnom Larom, tužno mašući meni i Andrewu.
„Andrew i ja smo sami došli danas“, rekla sam smrknutim tonom, „jer su roditelji misteriozno nestali sa sve Larom, bez poruke, bez ičega.“
Edith je delovala zaprepašćeno, dok je Patricia samo frknula.
„Lianne, da li znaš šta to znači?!“, upitala me je Edith, izgledajući zastrašeno i preneraženo, „Možda su ih njegove pristalice odvele!“
Podigla sam obrvu.
„Ti to ozbiljno?“, podsmehnula sam se.
„Ma daj, zašto bi uzeli Laru, a pritom ostavili Andrewa i Lianne da mirno spavaju?“, Patricia je progovorila, smorenim glasom, koji je mogao da pripada jedino starici staroj sto i kusur godina.
Edith je tražila reči, uporno ostajući iza svoje teorije, koja je, makar po mom mišljenju, bila sumanuta. Moji roditelji kidnapovani od strane Smrtoždera? Ma, dajte, molim vas! Dobro, to bi, u suštini, i imalo nekog smisla. Oba moja roditelja su radila u Ministarstvu magije, iako, doduše, na različitim pozicijama. Moja mama, čuvena Jane Thomas, radila je u Komisiji za regulaciju metli, a tata, Philip Thomas, u Direkciji za zveri, bića i utvare. Ali, zaista, zašto bi uzeli Laru, a mene i Andrewa ostavili žive u svojim krevetima? Čudno. Ne, nema smisla, kad bolje razmislim.
„Edith, grešiš.“, rekla sam, samouvereno i odvažno, „Da su zaista Smrtožderi bili u pitanju, ostavili bi Mračni znak iznad kuće, a mene i Andrewa bi ubili na licu mesta.“
Edith, čije su tvrdnje upravo bile pokopane, prekrstila je ruke na grudima, uporno gledajući kroz prozor.
„U pravu ste“, promrmljala je, „i drago mi je zbog toga, naravno.“
I ona je, kao i Andrew, obožavala moju desetogodišnju sestru, opravdavajući sve njene postupke njenom starošću. Takođe, radije bi prihvatila činjenicu da je kidnapovana od strane najmoćnijeg mračnog čarobnjaka, nego da su moji roditelji opet pokleknuli pod njenim ... naredbama.
„Ko je za partiju eksplodirajućih karata?“, veselo sam upitala, praveći se da sam potpuno zaboravila našu malu raspravu.
Obe su prihvatile moj predlog sa osmesima na licima, zauzevši mesta na tvrdom podu kupea, smajući se i uzbuđeno prepričavajući raznorazne događaje sa raspusta. To je ono što nosi pravo prijateljstvo: uvek znaš kada je pravi trenutak da zaćutiš, da progovoriš, da se nasmešiš i zaplačeš.
Odlučile smo se nadovezivati, Edith i ja :) Pa, nadam se da vam ne smeta. Ustanovile smo da je ovako ipak najbolje :D
Twilight je teški shit. La la la.
Twilight je teški shit. La la la.